Postupak stečaja nad privrednim društvima uređen je Zakonom o stečaju. Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima.

Stečaj se, u smislu ovog zakona, sprovodi bankrotstvom ili reorganizacijom.

Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica.

Pod reorganizacijom se podrazumeva namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije.

Prijave potraživanja poverioci podnose nadležnom sudu u pisanom obliku. Prijavljivanje potraživanja uređeno je odredbama člana 111. Zakona o stečaju. Prijave potraživanja podnose se i po isteku roka određenog rešenjem stečajnog sudije, i sve podnete prijave po isteku roka biće odbačene kao neblagovremene. Nakon isteka roka za prijavljivanje potraživanja stečajni sudija, na osnovu liste priznatih i osporenih potraživanja donosi zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja, koji se dostavlja stečajnom upravniku i svakom stečajnom poveriocu i objavljuje se na oglasnoj tabli suda. Konačna lista kojom se utvrđuje potraživanje i njegov isplatni red obavezujuća je za stečajnog dužnika i za sve stečajne poverioce.

Institut reorganizacije uređen je odredbama čl. 155-173. Zakona o stečaju. Voljom učesnika postupka reorganizacije mogu se bitno izmeniti odnosi stečajnog dužnika i njegovih poverilaca, ali isto tako i promeniti vlasnička struktura i sprovesti statusne promene stečajnog dužnika. Izglasani i potvrđeni plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su navedena u planu reorganizacije. Na taj način se planu reorganizacije daje ugovorni karakter između stečajnog dužnika i stečajnih poverilaca koji su se izjasnili za njegovo usvajanje. Usvojeni plan reorganizacije ima posledice i na sve druge stečajne poverioce čija su potraživanja obuhvaćena planom. To znači da se pod istim uslovima namiruju i potraživanja poverilaca koji su glasali protiv usvajanja plana ili se o njemu nisu izjašnjavali. Važno je da su njihova potraživanja obuhvaćena planom reorganizacije, bez obzira da li je isti usvojen nakon pokretanja stečajnog postupka ili kao unapred pripremljeni plan reorganizacije.

Između ostalog u planu se utvrđuje visina neizmirenih potraživanja poverioca prema stečajnom dužniku, način isplate potraživanja i rokova u kojima će stečajni dužnik biti u obavezi da izmiri potraživanja na način i u rokovima prema planu reorganizacije. Planom je opredeljena i klasa u kojoj se nalazi svaki od poverilaca, kao i redosled njihovog namirenja U slučaju kada se reorganizacija sprovodi po Planu reorganizacije podnetom nakon otvaranja stečajnog postupka, stečajni dužnik na raspolaganju ima podnete prijave potraživanja od strane poverioca po objavljenom oglasu za otvaranje stečajnog postupka. Iz plana reorganizacije koji se donosi u postupku stečaja mogu biti isključena potraživanja poverioca koji su neblagovremeno podneli prijavu potraživanja.

Po pravosnažnosti rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije stečajni postupak se obustavlja jer je usvojeni plan reorganizacije izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za namirenje potraživanja ( koja su navedena u planu reorganizacije), na način koji je uređen rešenjem o usvajanju plana reorganizacije (član 167. Zakona o stečaju).

Uukoliko nije prijavljeno potraživanje u postupku stečaja, a pre toga nije ni usaglašeno stanje po osnovu izvornih javnih prihoda sa stečajnim dužnikom, potraživanje neće biti ni razmatrano u planu reorganizacije. Ukoliko je neblagovremeno prijavljeno potraživanje, potrebno je da se uvidom u plan reorganizacije utvrdi da li je potraživanje deo plana za namirenje potraživanja i u tom smislu postoji obaveza da se sprovedu mere namirenja potraživanja koje su propisane planom.

Što se tiče poverioca ”treće klase”, pre svega uvidom u plan reorganizacije treba da se utvrdi koji su to poverioci “treće klase”, i nikako ne znači da ako se nije glasalo o planu (odnosno ako nije prijavljeno potraživanje u roku od 60 dana) da to automatski podrazumeva da se neko smatra poveriocem “treće klase”.

Prema navedenom ne postoji mogućnost da potraživanja koja nisu prijavljena u skladu sa rokovima određenim rešenjem o otvaranju stečajnog postupka, budu naplaćena na drugačiji način. Potrebno je da se pribavi potrebna dokumetacija koja će biti pravni osnov za otpis potraživanja jer se stečajni postupak vodi u odnosu na prijavljena potraživanja (na primer: zaključak o listi priznatih i osporenih potraživanja, rešenje o usvajanju plana reorganizacije kao i plan reorganizacije... ). Činjenica da je usvojen plan reorganizacije i da je stečajni dužnik sada „aktivno“ pravno lice nije od uticaja na dugačije namirenje vaših neprijavljenih potraživanja.

U skladu sa članom 69. Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, br. 54/2009, ..., 31/2019) tekuća budžetska rezerva (u daljem tekstu: TBR) se opredeljuje najviše do 4% ukupnih prihoda i primanja u konkretnoj budžetskoj godini. Pri donošenju Odluke o izmenama i dopunama Odluke o budžetu JLS, odnosno rebalansa, granica apsolutnog iznosa TBR se menja, shodno promenama u planiranoj veličini prihoda i primanja budžeta u toku godine. Ukoliko se koristi i mogućnost prenosa pojedinih iznosa aproprijacije koji nije moguće iskoristiti za namene za koje su otvorene u TBR prema stavu 12. člana 61. predmetnog Zakona, onda se mora voditi računa da ukupna vrednost tako prenetih, neiskorišćenih aproprijacija ne bude veća od iznosa razlike između maksimalno mogućeg iznosa sredstava TBR (4%) i budžetom odobrenih sredstava TBR. Pri oceni ove razlike, pre prenosa sredstava iz drugih aproprijacija u TBR, potrebno je polaziti od maksimalno mogućeg iznosa TBR prema važećoj Odluci o budžetu i planiranih prihoda i primanja budžeta, dakle zadnjeg rebalansa.

Upotreba sredstava TBR u toku budžetske godine vrši se storniranjem konkretnog iznosa sa pozicije TBR i dodavanjem istog iznosa određenoj aproprijaciji, odnosno otvaranjem nove aproprijacije za potrebe izvršenja rashoda i/ili izdataka. 

Ukupna vrednost korišćenja (storniranja) sredstava TBR sa konkretne pozicije i preko ekonomske klasifikacije 499 prema pojedinačnim rešenjima izvršnog organa o njenoj upotrebi ne sme prelaziti planirani iznos na toj poziciji, odnosno da korišćenje premašuje 4% od ukupno planiranih prihoda i primanja prema zadnjem rebalansu na kraju budžetske godine.

Takođe, najnovijim izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu ispravljena je tehnička greška koja je postojala u čl. 61. stav 13. koji je upućivao sam na sebe, pa je sada to uređeno (da je jasno da se u stavu 13. vrši upućivanje na prethodni stav 12.).

Pravilo je da se pokretne stvari iz javne svojine otuđuju u postupku javnog oglašavanja ili prikupljanja pismenih ponuda, na način i u postupku kojim se štiti interes nosioca prava javne svojine. 

Međutim, Zakon o javnoj svojini ima i jedan izuzetak (član 33. stavovi 3. i 4.) kada se pokretne stvari iz javne svojine mogu otuđiti i neposrednom pogodbom, čak i bez naknade ako postoji interes za takvim raspolaganjem (elementarne nepogode i drugim slučajevima propisanim aktom Vlade).

Postupak otuđenja neposrednom pogodbom regulisan je, još uvek važećom Uredbom o određivanju opreme veće vrednosti i utvrđivanju slučajeva i uslova pod kojima se pokretne stvari iz javne svojine mogu otuđivati neposrednom pogodbom („Sl. glasnik RS“ br. 53/12).

U članu 1. Uredbe definisano je šta se smatra opremom veće vrednosti, te s tim u vezi potrebno je da se najpre utvrdi koja je vrednost kancelarijskog nameštaja i kancelarijske opreme koja bi se otuđila vojsci. Ovo se odnosi na pitanje raspolaganja neposrednom pogodbom, ali ne i na pitanje raspolaganja bez naknade.

Raspolaganje bez naknade, za sada, moguće je jedino u slučaju otklanjanja posledica elementarnih nepogoda.

Takođe, moguća je i primena čl. 31a Zakona o javnoj svojini, koji ovde ima shodnu primenu i na otuđenje pokretnih stvari, gde se cena može umanjiti na do 60% procenjene vrednosti nakon dve neuspešne prodaje. Ovo su poslednje izmene Zakona o javnoj svojini.

Postoji mogućnost da se pokretne stvari daju na korišćenje (revers) vojsci, ali ne i u svojinu bez naknade, ako nema pokrića da se radi o situacijama iz člana 33. stav 4. Zakona o javnoj svojini.

Članom 14. Zakona o finansiranju lokalne samouprave, propisano je da se lokalne komunalne takse mogu uvoditi za isticanje firme na poslovnom prostoru.

Članom  16. ovog zakona propisano je da firma, u smislu ovog zakona, jeste svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja određenu delatnost.

Ako se na jednom poslovnom objektu nalazi više istaknutih firmi istog obveznika, taksa se plaća samo za jednu firmu.

Za svaku firmu istaknutu van poslovnog objekta plaća se taksa za svaku istaknutu firmu.

Prema navedenim odredbama, firmarina se plaća u skladu sa Zakonom i odlukom jedinice lokalne samouprave, samo ako je firma faktički istaknuta, bez obzira da li je obveznik pravno lice ili preduzetnik.

Pri tom se pod firmom smatra svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja delatnost. To može da bude i nalepnica na poštanskom sandučetu, istaknuti naziv na objektu, na ulaznim vratima ili bilo kom drugom mestu na poslovnom prostoru u kom se obavlja delatnost.

Komunalna taksa za isticanje firme na poslovnom prostoru može se utvrditi u skladu sa propisima samo obvezniku koji je podneo prijavu (ako je podnošenje prijave propisano odlukom jedinice lokalne samouprave) ili ako je LPA utvrdila činjenice od značaja za postojanje obaveze (fotografija, službena beleška sa terena i sl.), koje može pružiti kao dokaz u eventualnom žalbenom postupku.

Drugim zakonima može da bude regulisana obaveza isticanja naziva pravnog ili fizičkog lica koje obavlja delatnost na nekom poslovnom prostoru, ali sama zakonska obaveza za pojedine kategorije pravnih i fizičkih lica nije dovoljan uslov za utvrđivanje firmarine, već se mora utvrditi i faktičko isticanje firme. Za proveru poštovanja tih zakona odgovarajuće službe vrše inspekcijski nadzor, a za nepoštovanje tih zakona propisane su kaznene odredbe.

Ti zakoni su:

• Zakon o privrednim društvima, koji u članu 87. propisuje da je preduzetnik dužan da istakne svoje poslovno ime u svom sedištu, kao i na svakom izdvojenom mestu poslovanja, osim u slučaju kada preduzetnik obavlja delatnost i van određenog prostora (po pozivu stranke, od mesta do mesta i sl.), kada je po prirodi same delatnosti takvo obavljanje delatnosti jedino moguće ili uobičajeno;
• Zakon o trgovini – čl. 16. i 32. - obaveza vidnog isticanja poslovnog imena, odnosno naziva za trgovce i pružaoce usluga;
• Zakon o turizmu - obaveza vidnog isticanja naziva za turističke organizacije, pružaoci usluga rent-a-car.

Zakonom o porezima na imovinu propisano je da se porez na imovinu plaća, između ostalog, na pravo svojine na nepokretnosti.

Zakonom o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, u članu 7. propisano je da se pravo svojine na nepokretnosti upisuje kao:

     1) svojina;

     2) susvojina;

     3) zajednička svojina (a zajednička svojina je jedna vrsta prava svojine).

Članom 4. Zakona o porezima na imovinu propisano je da kada su na istoj nepokretnosti više lica obveznici, obveznik je svako od tih lica srazmerno svom udelu u odnosu na celu nepokretnost. Kada udeli obveznika na istoj nepokretnosti nisu određeni, za svrhu oporezivanja porezom na imovinu smatraće se da su jednaki.

Prema navedenim zakonskim odredbama, a u konkretnom slučaju, poreske prijave treba da podnesu oba supružnika, pri čemu će svakom od njih porez na imovinu biti utvrđen za 1/2 nepokretnosti.