Prethodno važećim Zakonom o javnim nabavkama iz 2012/15. godine bilo je propisano da je naručilac dužan da zahteva sredstvo obezbeđenja za povraćaj avansa ako je konkursnom dokumentacijom predviđeno avansno plaćanje, bez obzira na procenat ili iznos avansa.

Za razliku od ovog rešenja, Zakonom o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 91/2019, u daljem tekstu: Zakon), koji je u primeni od 1. jula 2020. godine, u članu 94. stav 1. tačka 5), propisano je da naručilac može da zahteva od privrednog subjekta da mu dostavi sredstvo obezbeđenja za povraćaj avansa.

Dalje je u stavu 4. ovog člana Zakona, propisano da sredstvo obezbeđenja iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora da bude u visini avansa.

Dakle, iz navedenih odredaba Zakona proizilazi da naručilac može (ali ne mora) da zahteva od privrednog subjekta da mu dostavi sredstvo obezbeđenja za povraćaj avansa, dok u slučaju da ovakvo sredstvo obezbeđenja zahteva konkursnom dokumentacijom, ono mora da bude u visini avansa.

Zakon ne sadrži izričitu odredbu kojom obavezuje naručioca da zahteva sredstvo obezbeđenja za povraćaj avansa ako je konkursnom dokumentacijom predviđeno avansno plaćanje.

Ipak, članom 15. stav 2. Pravilnika o sadržini konkursne dokumentacije u postupcima javnih nabavki („Službeni glasnik RS“, br, 93/2020) propisano je da u slučaju dogovorenog avansnog plaćanja naručilac ne može da isplati nijedan iznos pre nego što primi traženo sredstvo obezbeđenja za povraćaj avansnog plaćanja.

Iako navedena odredba Pravilnika ne daje nedvosmislenu obavezu da se zahteva sredstvo obezbeđenja za povraćaj avansnog plaćanja, već da ne može naručilac da isplati nijedan iznos pre nego što primi traženo sredstvo obezbeđenja za povraćaj avansnog plaćanja (dakle, ukoliko je isto traženo), mišljenja smo da je moguće tumačenje nadležnih organa koji vrše kontrolu u vezi sa javnim nabavkama na način da je obaveza naručioca da ovakvo sredstvo obezbeđenja zahteva ukoliko se zahteva avansno plaćanje.

S obzirom na navedeno i negativne posledice koje mogu nastati po javna sredstva u slučaju da naručilac izvrši avansno plaćanje bez zahtevanja sredstva obezbeđenja za povraćaj avansa, a privredni subjekt ne izvrši svoje obaveze u skladu sa ugovorom o javnoj nabavci (ne opravda se uplaćeni avans), mišljenja smo da je potrebno da naručioci u slučaju davanja mogućnosti da se zahteva avansno plaćanje u postupku javne nabavke, zahtevaju i odgovarajuće sredstvo obezbeđenja za povraćaj avansa (što ne mora nužno biti bankarska garancija, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja).  

Članom 27k Zakona o budžetskom sistemu predviđeno je između ostalog da je u periodu od 1. januara 2021. godine do 31. decembra 2023. godine korisnicima javnih sredstava dozvoljeno da bez posebnih dozvola i saglasnosti u tekućoj kalendarskoj godini prime u radni odnos na neodređeno vreme i radni odnos na određeno vreme u svojstvu pripravnika do 70% ukupnog broja lica kojima je prestao radni odnos na neodređeno vreme po bilo kom osnovu u prethodnoj kalendarskoj godini (umanjen za broj novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika u toj kalendarskoj godini), dok o prijemu novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika iznad tog procenta odlučuje telo Vlade, na predlog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva (stav 1). Izuzetno od stava 1. ovog člana, telo Vlade iz stava 1. ovog člana može jednim aktom dati saglasnost novoosnovanom korisniku javnih sredstava na broj lica koji taj korisnik može primiti u radni odnos na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika u kalendarskoj godini u kojoj je osnovan (stav 2).

Zapošljavanje iz st. 1. i 2. ovog člana može se realizovati ukoliko korisnik javnih sredstava ima obezbeđena sredstva za plate, odnosno zarade, sa pripadajućim porezom i doprinosima za novozaposlene, kao i pod uslovima i u skladu sa procedurama predviđenim posebnim propisima.

Kako je u skladu sa uredbom posmatrani period kalendarska godina i s obzirom da će ova lica radni odnos zasnovati u 2021. godini ovaj broj će umanjiti mogućnost novog zapošljavanja bez posebnih dozvola i saglasnosti u 2022. godini.

Članom 45. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14, 88/15-Odluka US, 95/18 i 153/20) propisano je da će Agencija za restituciju prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije, ili kada se kao prethodno pojavi pitanje koje spada u isključivu nadležnost suda, kao i slučaju propisanom u članu 23. st. 4. i 5. ovog zakona.

Članom 22. stav 6. propisano je da se: "Ne vraća građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat bez građevinske dozvole, koje u postupku legalizacije bude određeno kao zemljište za redovnu upotrebu objekta, u skladu sa zakonom kojim se uređuje prostorno planiranje, izgradnja i građevinsko zemljište.

Takođe, Zakonom o restituciji propisano je da se pod neizgrađenim građevinskim zemljištem smatra zemljište na kome nisu izgrađeni objekti, na kome su izgrađeni objekti suprotno zakonu i zemljište na kome su izgrađeni samo objekti privremenog karaktera, dok je u članu 4. Zakona o restituciji propisano da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom.

Saglasno svemu gore navedenom, a imajući u vidu da se postupak ozakonjenja odnosi na sve objekte za koje je u smislu ranijih propisa podnet zahtev za legalizaciju, mišljenja smo da ste kao postupajući prvostepeni organ u obavezi da o podnetom zahtevu za ozakonjenje (nastavku ranije legalizacije) obavestite pisanim putem Agenciju za restituciju (nadležnu područnu jedinicu) koja je u obavezi da prema odredbama Zakona o restituciji prekine postupak restitucije do okončanja postupka ozakonjenja.

Napomena:

Odgovor je dat bez pojašnjenja konkretne situacije gde je moguće primeniti odredbu člana 45. Zakona o restituciji, ukoliko je predmet oduzimanja bila parcela građevinskog neizgrađenog zemljišta koja je danas zapravo izgrađeno građevinsko zemljište sa objektom u postupku ozakonjenja.

Odluku o tome da li će se postupak restitucije prekinuti ili ne doneće Agencija za restituciju.

Ukoliko Agencija za restituciju postupak prekine, i ako se objekat ozakoni u skladu sa Zakonom o ozakonjenju potrebno je da kao nadležni prosvostepeni organ dostavite Agenciji za restituciju pravosnažno rešenje o ozakonjenju kako bi Agencija u daljem postupku utvrdila adekvatno obeštećenje za stranke u postupku, jer u tom slučaju ne bi bilo mesta za naturalnu restituciju.

Dodatna pojašnjenja mogu se zatražiti od Ministarstva pravde koje je nadležno za davanje mišljenja na odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenje.

Članom 43a u stavu 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 38/19 i 55/20) definisano je da zaposleni ima pravo na naknadu plate u visini od 100% osnovne plate za mesec u kome je privremeno odsustvovao sa rada zbog potvrđene zarazne bolesti COVID-19 ili zbog mere izolacije ili samoizolacije naložene u vezi sa tom bolešću, a koja je nastupila kao posledica neposrednog izlaganja riziku po osnovu obavljanja poslova i radnih zadataka, odnosno službenih dužnosti i kontakata sa licima kojima je potvrđena bolest COVID-19 ili naložena mera izolacije ili samoizolacije.

Dalje, u stavu 2. definisano je da zaposleni ostvaruje pravo iz stava 1. ovog člana tako što se:

• za prvih 30 dana odsustva sa rada, isplata visine naknade plate vrši iz sredstava budžeta poslodavca;
• počev od 31. dana odsustva sa rada, isplata visine naknade plate vrši iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja do zakonom propisane visine naknade plate, a iz sredstava poslodavca, odnosno iz sredstava budžeta poslodavca za preostali iznos razlike do visine od 100% osnovne plate.

Iz navedenog se zaključuje da se naknada plate u skladu sa članom 43a PKU za zaposlene u JLS zaposlenom isplaćuje samo kada mu je potvrđena bolest COVID 19 što i u ovom konkretnom slučaju treba ceniti.

Treablo bi imati u vidu da su odredbama čl. 154-162. Zakona o javnim nabavkama („Sl. glasnik RS“, br. 91/19) izvršenje i izmene ugovora o javnoj nabavci regulisane na drugačiji način u odnosu na ZJN iz 2015. godine.

Naime, za razliku od ZJN/2015 kojim je bilo predviđeno da u slučaju izmene ugovora o javnoj nabavci naručilac donosi odluku o izmeni ugovora, odredbama Zakona propisano je da je u slučaju izmene ugovora o javnoj nabavci u skladu sa čl. 157. i 158. Zakona, naručilac dužan da u skladu sa članom 155. istog zakona obaveštenje o izmeni ugovora o javnoj nabavci pošalje na objavljivanje na Portalu javnih nabavki u roku od deset dana od dana izmene ugovora.

Dakle, nakon 1. jula 2020. godine naručilac je dužan da obaveštenje o izmeni ugovora objavi samo ukoliko se izmena vrši u pogledu dodatnih dobara, usluga i radova, na način propisan članom 157. Zakona i u slučaju izmena koje se vrše usled nepredviđenih okolnosti, na način propisan članom 158. Zakona.

U slučaju izmene ugovora koja se vrši po osnovu odredaba čl. 156, 159, 160. i 161. Zakona, naručilac ne objavljuje obaveštenje o izmeni ugovora na Portalu javnih nabavki.

Odredbom člana 29. Zakona je propisano da procenjena vrednost predmeta javne nabavke mora da bude objektivna, zasnovana na sprovedenom ispitivanju i istraživanju tržišta predmeta javne nabavke, koje uključuje proveru cene, kvaliteta, perioda garancije, održavanja i sl. i mora da bude validna u vreme pokretanja postupka.

Članom 157. Zakona uređena je mogućnost izmene ugovora o javnoj nabavci u pogledu dodatnih dobara, usluga ili radova.

Zakon postavlja uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se ugovor mogao aneksirati po ovom osnovu.

Naime, ugovor o javnoj nabavci može da se izmeni radi nabavke dodatnih dobara, usluga ili radova, koji su postali neophodni, a koji nisu bili uključeni u prvobitni ugovor o javnoj nabavci, u slučaju kada promena privrednog subjekta sa kojim je zaključen ugovor:

• nije moguća zbog ekonomskih ili tehničkih razloga, kao što su zahtevi kompatibilnosti sa postojećom opremo, uslugama ili radovima u okviru prvobitne nabavke i
• može da prouzrokuje značajne poteškoće ili znatno povećanje troškova za naručioca.

Iz ove odredbe Zakona proizilazi da moraju biti ispunjena tri uslova kumulativno, i to da su dodatne količine predmeta nabavke postale neophodne, da promena ugovorne strane nije moguća zbog ekonomskih ili tehničkih razloga i da promena ugovorne strane može da prouzrokuje značajne poteškoće ili znatno povećanje troškova za naručioca.

Zakonom je propisano ograničenje izmene ugovora u pogledu vrednosti, tako da povećanje vrednosti ugovora ne može da bude veće od 50% vrednosti prvobitnog ugovora (i ne može da ima za cilj izbegavanje primene ovog zakona). Ovo ograničenje se odnosi na ukupnu vrednost svih izmena, ako se ugovor menja više puta.

U vezi sa ovim osnovom, Zakon još uređuje da ugovoreni viškovi radova ne predstavljaju izmenu ugovora o nabavci. Iz navedenog proizilazi da se radi samo o ugovorenim viškovima radova, pa tako, ukoliko su ugovoreni viškovi do 10% vrednosti ugovora, ovi viškovi ne bi predstavljali izmenu ugovora, dok bise na viškove iznad 10% vrednosti ugovora primenjivale odredbe ovog člana Zakona.

Ukoliko su ispunjeni svi uslovi za ovaj osnov izmene ugovora i budući da imate opredeljena sredstva u budžetu za vrednost izmene ugovora, načelno smatramo da možete aneksirati ugovor za vrednost od 20.000.000 dinara, jer je ista manja od 50% ograničenja povećanja prvobitne vrednosti ugovora.

Imajući u vidu da određivanje procenjene vrednosti predstavlja procenu ukupnih plaćanja koje će izvršiti naručilac, uključujući sve opcije i moguća produženja ugovora, ali i da ista mora biti validna u vreme pokretanja postupka, te činjenicu da postoje sredstva u budžetu koja su opredeljena za izmenu ugovora, odnosno da ste ta sredstva planirali, smatramo da možete povećati vrednost ugovora po ovom osnovu.